Debata o stanju u bečkim školama s velikim izazovima dobija na oštrenju usled novih izveštaja iz prakse.
Bečka pedagoškinja Susanne Wiesinger opisuje drastične izazove u školskoj svakodnevnici, koji se kreću od nedostatka znanja nemačkog jezika i jezičkih barijera, pa sve do religijskih i kulturoloških konflikata. Njena izlaganja stavljaju u prvi plan hitnost konkretnih mera u obrazovnoj politici.
Gubitak vremena u učionici
Prema zapažanjima Susanne Wiesinger, u školama sa posebnim izazovima gubi se značajan deo nastavnog vremena. Na pojedinim mestima mora se utrošiti i do 70 odsto nastavnih časova na deeskalaciju i rešavanje konflikata. Razlozi za to su višestruki: već i sitni povodi ili nesuglasice između različitih etničkih grupa redovno dovode do sukoba. To vreme na kraju nedostaje za prenošenje osnovnih kulturnih veština kao što su čitanje, pisanje i računanje.
Deficit pri polasku u školu
Već pri upisu u školu pokazuju se primetne razlike u stepenu razvoja dece. Susanne Wiesinger izveštava o prvačićima koji nisu znale šta da rade sa jednostavnim nastavnim materijalima poput kocki za računanje, već su umesto toga oponašali pokrete korišćenja pametnih telefona. Pored toga, nedostatak znanja nemačkog jezika znatno otežava rad u nastavi. Mnogobrojna deca mogu tehnički da pročitaju tekstove, ali ne razumeju njihov smisao, zbog čega se u nastavi sve više mora pribegavati slikama i gestikulaciji.
Rano podsticanje i proširenje elementarne pedagogije
Da bi se rano stalo na put jezičkim deficitima, ova pedagoškinja podržava obaveznu i sankcionisivu proveru znanja nemačkog jezika već kod trogodišnje dece. Istovremeno, ona apeluje na ciljano unapređenje elementarne pedagogije. Dečji vrtić je prva značajna obrazovna ustanova; tu moraju da se objedine personalni i finansijski resursi kako bi se poboljšali uslovi rada stručnog osoblja i smanjile veličine grupa.
Društvena strujanja i religijski simboli
U školskoj svakodnevnici Susanne Wiesinger primećuje patrijarhalne strukture, pri čemu su u fizičkim obračunima i teškim verbalnim uvredama pretežno učestvovali dečaci. U razgovorima sa delom roditelja nailazi se i na značajne rezerve prema integraciji. Neke porodice se snažno definisanu kroz religiju, običaje ili klanovske strukture, te posmatraju okruženje kao strano.
Pogledu religijskih simbola, Susanne Wiesinger se izjašnjava za zabranu nošenja marama za devojčice mlađe od 14 godina, jer bi to moglo da ojača lični razvoj i samopouzdanje. Paralelno s tim, ona se zalaže za to da se i kod nastavnog osoblja odustane od jasno vidljivih religijskih simbola, kako bi škola ostala neutralan prostor. Od doseljenika zahteva aktivnu podršku pri društvenom uklapanju njihove dece.
Pogled na obrazovnu politiku
Uprkos opisanim opterećenjima, nastavnica ne smatra situaciju bezizlaznom. Međutim, odustajanje nosi rizik sve veće prostorne i društvene segregacije. Potreban je dugoročan, nadstranački koncept za Austriju kao useljeničku zemlju, kako bi se trajno osigurala jednaka šansa za sve učenice i učenike.
Izveštaji iz bečke školske prakse jasno pokazuju da jezičko podsticanje i prenošenje osnovnih kompetencija moraju ići ruku pod ruku sa jasnim društvenim okvirnim uslovima. Rano delovanje u dečjem vrtiću, kao i dosledno opredeljenje za školu kao neutralno mesto učenja, čine centralne stubove za uspešnu integraciju u obrazovnom sistemu.
Izvor „heute.at“
ExYu.at – Blizu događaja, tačno informisani.