Ako energetska tranzicija ne uspe na vreme, mogle bi biti neophodne drastične mere. Klimatolog Mark Olefs upozorava na nesagledive posledice.
„Ovde je, to je merljivo. To smo mi. To je problem, to je rešivo. Znamo kako, pa se nosimo sa tim,“ kaže Mark Olefs, glavni istraživač klime u GeoSphere Austria, vrlo jasno u nedavnom intervju za Ö1-Intervju. Trenutne brze klimatske promene mogu se pripisati čovečanstvu, poznati prirodni uzroci su de facto isključeni.
Jer: nafta, gas i ugalj su i dalje motor naše ekonomije – a izduvni gasovi iz sagorevanja fosila su glavni pokretač globalnog zagrevanja. Kao rezultat toga, naša planeta je već 1,3 stepena toplija u globalnom proseku nego što je bila u predindustrijskim vremenima (1850-1900).
„365 planina visoke četiri kilometra“
„Nalazimo se na nivou od skoro 60 milijardi tona gasova sa efektom izduvnih gasova koji utiču na klimu godišnje, to je 365 planina visokih četiri kilometra“, objašnjava Olefs. Postoji samo jedan put koji može dovesti do održivog rešenja ove krize: globalna energetska tranzicija – i to što je brže moguće.
Zbog inercije klimatskog sistema, naša klima bi nastavila da se zagreva još dugo čak i kada bi se sve emisije gasova odmah zaustavile. CO2, na primer, ostaje u atmosferi i ima uticaj na klimu vekovima. „Čak i posle 500 godina, još uvek imamo 30 odsto molekula CO2 koje emitujemo kada se vozimo do supermarketa u automobilu sa unutrašnjim sagorevanjem u atmosferi. Nažalost, to je fizička realnost“, potvrđuje naučnik GeoSphere.
Ekstrakcija CO2 „nije skalabilna“
Moguće rešenje: isisati višak CO2 nazad iz atmosfere. Takvi sistemi već postoje, ali njihov uticaj nema veze sa trenutnim troškovima od 500 do 1.000 dolara po toni.
„Trenutno smo u mogućnosti da koristimo filtere za uklanjanje 8.000 tona CO2 iz atmosfere svake godine, slučajno, to je upravo otisak jednog milijardera“, kaže Olefs. Ovaj pristup, nazvan „Uhvati i skladištenje ugljenika (CCS)“, stoga „tehnički i ekonomski nije skalabilan“.
Potrebna intervencija?
Ali šta ako energetski prelaz ne uspe na vreme? Postoje i predložena rešenja, od kojih bi neka bila pozajmljena iz naučnofantastičnih romana. Na primer, predlog za ogromno svemirsko ogledalo koje bi odražavalo deo sunčeve svetlosti.
Međutim, primena aerosola bi bila mnogo efikasnija i mogla bi se primeniti i korišćenjem današnjih sredstava. To su suspendovane čestice koje, za razliku od izduvnih gasova u atmosferi, imaju neto efekat hlađenja.
To uključuje, između ostalog, jedinjenja sumpora, koja se takođe formiraju tokom procesa sagorevanja. Od industrijalizacije, oni su se takođe u ogromnim količinama emitovali u atmosferu blizu zemlje sve dok 80-ih godina prošlog veka nisu prepoznate i suzbijene štetne (zdravstvene) posledice po ljude i prirodu. Ključna reč: kisele kiše.
Međutim, globalne mere kontrole zagađenja vazduha imale su nepoželjan neželjeni efekat. Sadržaj aerosola je „masovno pao“ na prelazu milenijuma, objašnjava Olefs, gledajući podatke merenja. Reflektivni veo izmaglice je sada pao, više sunčevog zračenja dopire do tla i dovodi do dodatnog zagrevanja.
Model: vulkani
Sada je predlog da se avionima ponovo ispuštaju upravo takvi aerosoli, ali mnogo više, u stratosferi. Tamo su mikročestice koje sadrže sumpor namenjene da reflektuju sunčevu svetlost nazad u svemir kao nova izmaglica. Ovo zatamnjenje ima za cilj da spreči zagrevanje.
Ovo je kopirano iz prirode: ogromne vulkanske erupcije su u prošlosti više puta pokazale da njihovi oblaci sumpora i pepela mogu imati efekat hlađenja na klimu.
„To bi funkcionisalo, znamo to, a procenjeni troškovi bi bili na prihvatljivoj skali“, tako klimatolog ocenjuje ovaj pristup. Prema proračunu američkog stručnjaka za geoinženjering i predavača sa Jejla Vejka Smita koji je citiran u „Spigelu“, „upravljiv“ ovde znači oko 18 milijardi američkih dolara. Po stepenu Celzijusa izbegnuto. Svake godine.
Ali to ne bi bilo ništa drugo nego stalno biranje novih asocijacija na otvoreni prelom – sa trenutno nesagledivim posledicama. „Ne bismo bili u mogućnosti da u potpunosti kontrolišemo ovu masivnu intervenciju u Zemljinom sistemu“, upozorava Olefs. Ne samo da bi to promenilo obrasce zagrevanja, već bi pomerilo i pojaseve padavina. To znači da bi odjednom moglo doći do nedostatka kiše u zemljama i dovesti do gladi. Geopolitički preokreti bi bili masovni.
Geoinženjerska istraživanja ostaju važna
Bečki istraživač klime stoga dodaje: „Geoinženjering može poslužiti samo kao mera hitnog zaustavljanja, nikako kao zamena za apsolutno neophodne i hitne mere zaštite klime. Stoga ne postoji način da se smanji emisija gasova staklene bašte.
„Ipak, mislim da je važno nastaviti istraživanje ovih geoinženjerskih mera“, naglašava Olefs. Zloslutni postskriptum: „Zato što će nam jednog dana možda trebati kao dugme za hitno zaustavljanje.
Izvor „heute.at“